Уф…какав филм! Ова драма нам отвара прозор у свет где су тинејџери научили како да сагледају свет из друге перспективе.
Имали су своју звезду водиљу, свог професора књижевности, која је веровала у њих, проф. Китинг, чију улогу тумачи Робин Вилијамс. Китинг их је научио да осећају речи и желео је да од њих створи слободне мислиоце и да помогне да превазиђу личне блокаде. На самом почетку их је натерао да мисле својом главом тако што ће изаћи из оквира, захтевајући да се предговор из уџбеника отргне. Он овиме разбија традицију и строга правила. У очи им је улио наду и у живот убацио моћну игру. Седели би сатима читајући поезију. Професор им је такође показао да носе нешто много вредно у себи и самим тим како да искористе живот до сржи (али да се не загрцну :)).
Поклопила су нам се мишљења, најјачи утисак на нас оставио је лик Тода Андерсона. Он започиње школовање као стидљив и срамежљив дечак који се плашио да сжискаже своје мишљење пред другима. За њега је било пресудно Китингово уверење за шта је заправо способан. Од те срамежљивости долази до тога да на крају филма иницијативно покреће гест захвалности и поштовања професору.
Главни мотив и поука овог филма јесте изрека “Carpe diem” која значи искористи дан. Ученици су се трудили да искористе сваки тренутак, чак и супростављањем препрекама којем су им се нашле на путу. Али, нажалост, долази до трагичног исхода. Иако професор више није био са њима, он им је пренео свој начин размишљања који су наставили да практикују и после тог догађаја, преносећи другима своја искуства. Ми смо искористиле јучерашње вече погледавши овај сјајан филм.
Carpe diem, Иљиф и Петров