Седи! Ла-ла-ла-ла-ла….Седи Лазаре! Горанче! Загорац, пуштај музику! За колико стижемо? Седи! Када је пауза? …..ла-ла-ла-ла-ла..Седи….
Ове реченице понављаће се изнова и изнова пуна четири дана и остаће заувек запамћене у мојим мислима, и што да не, и у мом срцу.
Све је почело 31. марта 2023. Овај датум жељно смо ишчекивали. Нико није веровао да ћемо после три године коначно заједно отићи на екскурзију. Спаковали смо се, сместили у аутобус и кренули. Нисмо много одмакли од Београда, а ђаци и професори су већ сложно певали хит ….ла-ла-ла-ла-ла. Ова песма се ни мало није допала нашим професоркама али да то буде отклоњено побринуо се наш ди џеј АЗ после више хиљада репродукција. Професорке су, хипнотисане, сложно запевале рефрен ла-ла-ла-ла-ла. Атмосфера у аутобусу је већ првог дана била сјајна-дружили смо се као да се знамо одувек а не само из виђења. Уживали смо у сунцем окупаном парку Бање Ковиљаче, сликали се и слушали шум Дрине у Сунчаној реци. Незаборавно је било крстарење по смарагдном језеру Перућац. Након дугог напорног дана, стигли смо на Тару, где смо провели прво вече. После вечере уследио је најбољи део дана -заједно, јер заиста смо били једна екипа, ученици и професорке, забављали су се цело вече. Неко је играо карте, неко стони тенис, неко боксовао крушку, а највећи део екипе заиграо је коло дуж читавог ходника првог спрата хотела ,,Бели бор“. Све је трајало до касно, или боље речено до рано ујутру.
Нисмо могли да сачекамо следећи дан. Спаковали смо се, доручковали, кренули даље. Све је ишло по плану док нисмо схватили да је лична карта наше разредне остала у хотелу. Били смо близу границе, нисмо могли да се вратимо. Неизвесност је расла! Шта ћемо без разредне? На сву срећу, захваљујући спаистељки Нађи, која је дан касније долазила на ексурзију тај проблем је решен. Прешли смо границу без проблема. Вишеград са чувеним мостом дочекао нас је са кишом али и одличним ћевапима и палачинкама. Наставили смо даље, забављајући се древним играма на наговор наших професорки: каладонт, занимљива географија…ма све је било занимљиво. Предвече смо стигли у Требиње. Вечерали и правац клуб. А тамо опет песма: ла-ла-ла-ла-ла…наш обожавани хит!
Трећи дан провели смо у Мостару, шетали се уским сокацима и завиривали у дућане. Фате није било! Направили смо пар сјајних фотографија које су ми посебно драге. Продужили смо на врело Буне и одатле се вратили у Требиње. Ту ноћ провели смо у хотелу и било нам је сјајно-можда и зато што смо били свесни да је ово последња ноћ. Колико смеха, кикота, радости….
Јутро смо дочекали неиспавани и изморени, али није било шансе да се предамо. Користили смо последње атоме снаге, а време које нам је преостало да га заједно проведемо, незаустављиво је цурило. Путовали смо цео дан, пратила нас је киша све време. Ко да и небо тугује због скорог растнка. Златибор нас је дочекао под снежним покривачем. Нисам желела да се све заврши и да живот поново буде колотечина.
Сада, када је све готово и док ово пишем суза је у оку-али да ли је радосница или она друга? Срећна сам због ова четири драгоцена дана, која ми нико неће моћи одузети ни покварити, радосна сам што је дуго ишчекивање на крају било испуњено и што ми је срце пуно. Путовања и дружења су нешто најдрагоценије што човек може понети са собом у даљи живот и…. да не заборавим….
Седи! Ла-ла-ла-ла-ла….Седи Лазаре! Горанче! Загорац, пуштај музику! За колико стижемо? Седи! Када је пауза? …..ла-ла-ла-ла-ла…Седи…
Александра Лучић 4/1
