Помаже вам Бог драги ученици и колеге!
Ево дочекасмо календарски још један празник нашег највећег просветитеља Св. Саве Немањића,
чијег смо дела ми у највећој мери требали бити наследници, ми који се бавимо просвећивањем
деце. За разлику од претходних година када смо сећање на Св. Саву и његова дела која је чинио за
народ обележавали прикладним програмом, ове смо године нажалост због познате ситуације
принуђени да обележимо не у духу заједнице како то православље исповеда, већ више
индивидуално, свако по својој жељи и настројењу.
Недостатак заједништва у духу љубави је у великој мери узрок многим проблемима, како личним,
тако и породичним и друштвеним. Све то утиче на развој и васпитање личности. Наш систем
образовања који се првенствено темељи на развијању интелекта у великој мери се показао
недовољним за развој комплетне личности способне и одговорне за самосталан живот. Бити зрела
личност значи преузети одговорност за своје поступке и изборе и у својим одлукама се руководити
добробити целокупне заједнице, а не само себичним циљевима. Целокупан образовни систем у
коме смо ми учени и у коме образујемо и своју децу не развија довољно све психофизичке
способности и таленте који су нам од Творца дати рођењем. Створен по лику Божијем човек има
моћи и способности које су нам откривене и показане оваплоћењем Сина Божијег, Исуса Христа.
Христос је постао човек, између осталог, да би нам показао ко смо ми и какве могућности и
потенцијале имамо. Ми смо деца Божија којима ништа није немогуће, само ако то јако пожелимо,
и ако имамо довољно вере да ту жељу остваримо, материјализујемо. Свети Сава, Никола Тесла,
Новак Ђоковић и многи знаменити и мање познати људи, уз чврсту веру и посвећени труд
успевали су у ономе што је наизглед деловало немогуће. У чему је тајна њиховог успеха? Тајна је у
двоједној особини, а то су вера и љубав. Вера у Бога, односно божанску моћ која је у нама и коју
имамо као боголика бића и љубав као покретачка сила која је њиховом делу давала смисао и
снагу. У сваком случају из њихових примера можемо много тога да научимо и да применимо у
свом животу. Да бисмо у томе успели неопходно је најпре да повратимо везу са Богом у себи, ону
везу коју смо као деца имали, а коју смо раскинули посвећујући пажњу само спољашњем свету.
Да, пажња – оно на чему највише инсистирамо код деце када им предајемо лекције и градиво, је
најважнија за успостваљање прекинуте нити са собом, са божанским у себи. Светосавље као
православље на србски светосавски начин нас баш то учи. Оно нас учи да центар човековог бића
није интелект и да искључиво развијањем интелекта нећемо постићи циљ због кога смо створени.
Исто као што искључиво бригом за тело нећемо постићи савршено здравље и лепоту, тако и
гомилањем различитих информација и развојем искључиво интелекта нећемо постићи смисао
живота који је мир, љубав и радост у Духу Светоме. Св. Сава и остали светитељи нас уче да је
центар човековог бића срце: Од свега што се чува, најпре чувај срце своје, јер у њему је живот;
Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети; Благо човеку коме ум у срцу пребива. Умно-срдачна
молитва је та која успоставља прекинуту нит између ума и срца. Неподељена пажња коју
усмеримо на срце тражећи у њему Бога је та која ће нас вратити к себи, а вера ће нам помоћи да
повратимо изгубљено поверење у сопствени унутрашњи осећај који нам говори шта је исправно, а
шта не.
Кад се поново повежемо са Богом у себи онда ћемо доживети просветљење, оно које нам је
неопходно да бисмо били просвети-тељи других. Срце нам је неопходно, јер из срца излази љубав.
Интелект без топлог и љубећег срца води ка суровости и егоизму. Ђаво је врхунска интелигенција
без доброте. Сви смо сведоци данас куда нас је довела та врхунска интелигенција без Бога, без
љубави и без доброте. Високо интелектуално образовани људи, без божанске љубави и доброте
довели су свет до тога да се у циљу личног профита и жеље за влашћу над другима врши највећи
геноцид у историји човечанства. Научници смишљају вирусе, лекове, вакцине, техника се развија у
правцу поробљавања и уништења човека као боголиког бића. Не зна се да ли данас више
стрепимо и страхујемо од болести, вакцина или једни од других. Спремни смо да осуђујемо једни
друге и да сваљујемо кривицу на друге, за ситуацију у којој се налазимо, не схватајући да смо сви
ми у мањој или већој мери допринели свему овоме. Проблем нас просветних радника је у томе
што смо добровољно пристајали на систем и били његови слепи следбеници у образовању
генерација које ће без критичког мишљења пристајати на све и свашта што им се понуди. Као што
смо и ми васпитавани, користимо казну и награду као средства да их принудимо да науче оно што
им се сервира, иако знамо да 90% од тога им никада неће бити потребно у животу. Дан данас их
товаримо огромним градивом из много предмета, очекујући да свако од њих најбоље зна баш наш
предмет. Жалимо се на незаинтересованост деце, али ако схватимо чињеницу да су данашња деца
,,бомбардована“ количином информација у току једнога дана онолико колико су људи 80-их
година прошлога века примали за целу годину, онда ће нам бити јасно. Трку са мобилним
телефонима, односно интернет информацијама смо изгубили, а наш метод привлачења дечије
пажње код многих је одавно нефункционалан. Једина средства која имамо су оцене (казна и
награда), али и она све више губе на значају. Развојем технологије и увођењем онлајн наставе
полако ће нестати потреба за великим бројем наставника и професора. У виртуалној учионици број
ђака неће бити ограничен. Јасно је да се такво предавање не може упоредити са живим контактом
и односом, али је и јасно да је комуникација преко мобилног и друштвених мрежа увелико
заменила живе односе и контакте. У шта ће се претворити образовање у будућности остаје да
видимо, али већ можемо пуно тога да наслутимо.
У данашњој ситуацији у којој у целом свету влада страх и неизвесност, једино решење нам је
окретање Богу и узвишеним вредностима као што су саосећање, брига за друге и разумевање. Не
смемо дозволити да страх управља и руководи нашим животом, јер Бог није створио свет из
страха, него из љубави и љубав је једина која нас и читаву творевину држи у постојању. Тога
морамо бити свесни, као и чињенице да од нашег избора зависи наша и будућност читавог
човечанства. Да ли ћемо постати људи-роботи или остати жива боголика и слободна бића зависи
од нас. Свето писмо нас учи да истинска љубав изгони страх напоље, а ко се боји није се још
усавршио у љубави. Треба да будемо свесни да је овај живот у телу на земљи пролазан и да ћемо
сви, без обзира на наше тренутно здравствено стање, једног дана напустити овај свет. Наше
садашње одлуке и избори неће се тицати само наше личне судбине, већ и судбине наше деце и
будућих покољења, да ли ћемо бити слободни људи или модификована трансформисана
полуљудска бића у многоме зависи од наших избора.
Вероватно се питате какве везе има ова прича са Светим Савом? Свети Сава је још као Растко
Немањић имао много ситуација у којима је требао да донесе одлуку која се није тицала само
његове личне судбине, већ и судбине читавог народа. У свим својим животним одлукама он се
руководио вером и љубављу према Богу и своме народу. Њиме није руководио страх, већ
поверење у Божију љубав и његову бригу за читав народ. Не бојте се, каже Господ, вама је свака
длака на глави избројана и ни једна не отпадне без знања или допуштења Божијег; Ја сам са
вама и нико не сме против вас! Имамо ли ми поверење у Бога, да ће нам он дати снаге да
победимо сва животна искушења? Имамо ли ми уопште веру и поверење у њега? Свако нека да
одговор себи, Растко га је дао и постао Свети Сава.
Нека би Свемогући Господ дао да имамо веру и љубав Светога Саве и да нас таква вера и љубав
воде кроз читав живот и све животне изборе. Нека нам је срећна слава и дан нашег покровитеља и
заштитника Св. Саве и нека нас његове молитве штите и руководе кроз читаву вечност. Амин, Боже
дај!
Химну Светом Сави отпевали су ученици Миа Обрадовић и Никола Тошић, можете погледати на линку Химна Светом Сави
Сава Радовановић је припремио рецитал
А овде можете погледати и Светосавски филм.