„Људи говоре“ је назив књиге која је настала за време једног путовања. Сам писац каже да је занемарљиво било гледати пределе и грађевине, наспрам онога шта су људи говорили. А говорили су једноставне, безначајне или значајне ствари, које су биле управо оно што је чинило живот тих људи, без икаквог улепшавања.
Њихове људске судбине и карактери су представљани у назнакама и сенкама, а циљ је био да се истакне њихов живот онакав какав је и онако како га они виде. Зато је њихов говор једноставан, прост и приступачан. У њему нема назнака учености и идеологија. Приказан је као обичан, природан и присан и као такав представља оличење њиховог живота.
Ти људи су отворени, срдачни, искрено исказују своју тугу, бригу и недоумице и то говоре без уздисања и јадања. Чини се да су живот прихватили као нешто сто је само по себи дато и да је као такво, готово незаменљиво. Чини се да су на тај начин помирени са судбином.
Људи су мирни, тихи, скоро нечујни, а таква је и природа која их окружује. Њене промене се поистовећују са токовима људских живота. Нема наглих и оштрих покрета, нема јаких звукова, све је смирено и тихо. Природа и човек се непрестано прожимају и обнављају и говоре о неуништивости.
У складу са тим је и понашање људи независно од места где се налазе. Њихов говор је спонтан, нежан и није унапред припремљен, замишљен и организован. Садржи основна питања у свакодневном животу и једноставно изражавање. Разговор је представљен као пријатељско „ћаскање“, које прелази са теме на тему и није унапред постављен са одређеним циљем и тежњом да се из њега изведу одређени закључци и ставови. Једини циљ је да се ти људски сусрети прикажу као топли и да се обилују добротом и смиреношћу, какви заиста и јесу.
Међутим, шта је то што човека нагони да говори? Можда је то потреба да саопштимо своје мисли, жеље, осећања, тегобе и ставове. Говор човеку пружа могућност да се споразуме са другима и да искже своје погледе и мишљење. Говор пружа могућност исповести, поверавања и зближавања. Олакшава потребу да се растерети човекова душа због разочарања, несреће и патње, неостварене љубави и неиспуњене животне слободе.
Из говора појединих људи, начина на који они изражавају своје мисли, из покрета које стварају да употпуне свој говор, као и из сјаја очију док нешто изговарају, добијамо потпуну слику о лепоти душе и тела свих људи. Мелодија њиховог говора представља богатсвтво и лепоту и то писац препознаје као нешто што је било вредно забележити, баш онакво какво јесте. На тај начин је желео да га сачува од заборава.
Наш писац ову књигу завршава једним таквим неодређеним сазнањем, да се никада не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Не зна се ни шта ће рећи о животу кад први пут буде требало да нешто каже о њему. Сигурна је само једна ствар, а то је да ће тај живот који тек почиње, свакако бити јединствен.
У томе и лежи лепота људских душа, која једино говором може бити изражена и представљена на један потпун, живописан и сликовит начин и то у свим слојевима људских особина и осећања. Зато говор и представља једну од најкориснијих људских способности којом људи теже да испоље и изразе свој темперамент и свој карактер.