Пратили смо зраке октобарског сунца и зауставили се у италијанској регији Венето. У ваздуху се осећа свежина снегова Доломита помешана са мирисом сочног грожђа из непрегледних редова винограда. Застали смо пред бројним лепотама богатог културно-историјског наслеђа овог краја.
Сирмионе, на језеру Гарда, одвео нас је у далеку прошлост и тако занесени утонули смо у лепоту замка Скалиђеро. Две хиљаде година историје уплело се у Верону. Између римског амфитеатра Арене и трга Ербе осећа се дах љубавне чаролије и ми журимо да станемо испод Јулијиног балкона, да проживимо још једном њену трагичну причу. Град ренесансног архитекте Паладија, Вићенца, цркве, палате и универзитет у Падови, засенили су нас својом непролазном, очуваном лепотом. Венеција нас је дочекала окупана сунцем, јер смо долазак најавили песмом са бродића. Трудили смо се да у себе утиснемо што више слика овог чудесног места, насмејане гондолијере, сјај цркве Santa Maria della Salute, треперење Моста уздаха, чаролију Трга Светог Марка…
Верујем да се на каменом тргу још назиру отисци дланова после Нађине звезде и да ваздух још трепери од Стевовог салта. Знам да су улице упиле смех, а палате запамтиле осмехе наших ученика. Онај златни песак у Лидо ди Јесолу на обали мора чува тајну скривених пољубаца и неких нових љубави. Италију смо понели у срцу.
